Većina nas nije imala mnogo šansi, odnosno morali smo da prođemo teži put izgrađen na iskustvu. Desetine bačenih sintetičkih majica, ko zna koliko neupotrebljivih, nikad nošenih cipela, torbi, šnalica, haljinica i tako redom do beskraja bezumlja.

Polako se svo moje učenje i naporan rad sveo na žrtvovanje teško izvojevanog slobodnog vremena da skrojim i pronađem idealnu odevnu kombinaciju. Sa odećom je samo počinjao problem. Potreba za posedovanjem sve više stvari prelivala se i na šminku, pomadice, stvari za dom, nameštaj,…

Lagano se sve nagomilavalo, gubilo svrhu i poentu, skupljalo prašinu dok se u meni javljalo sve veći i veći osećaj nezadovoljstva.

Jedne godine pokušala sam da stavim na papir najlepše momente, uspehe i sve ono što bi bilo vredno opet preživeti. Zatvorila sam oči i prebirala po uspomenama. Vodila sam se čistom srećom i zadovoljstvom. Na kraju se spisak sveo na jedan zajednički porodični ručak pored Dunava, pročitanu “Anu Karenjinu” po drugi put i jednu večernju šetnju ulicama Rima i posmatranje njegovih stanovnika (Eto i dalje se sećam jednog preplanulog mladića, kako u vreloj letnjoj noći, nosi cveće i na bež vespi sa ogromnim osmehom prilazi svojoj izabranici). Tog puta ni jedan jedini materijalni predmet koji sam novcem kupila nije bio na spisku.

Nakon toga počela sam da u dnevniku beležim te sitne, male specijalne situacije. Kako su godine prolazile, pojavila bi se na njima i po neka stvar. Po koja torba, haljina u kojoj sam prvi put šetala Bangkokom, omiljene šolje za kafu i još po koja sitnica. Međutim mene je okruživalo mnoštvo stvari prema kojima nisam osećala ništa i koje su samo povećavale osećaj zatočenosti, vezanosti i obaveza. Ja nisam bila zadovoljna.

Kupovina je postala opterećenje i dosada, stvari nisu mogle da zamene sreću, izgrade samopouzdanje ili mi pomognu da nađem smisao. Tako da sam u momentu kada je lekcija o materijalnom konzumerizmu sazrela, odlučila da unesem promene.

Svesno sam skoro do minimuma smanjila kupovinu odeće, pokućstva i ukrasa za kuću. Pomoglo je što sam u prošlosti napravila dobre zalihe :=). Takođe, svaka kupovina nameštaja je dugo planirana i osmišljavana. Za veće kupovine počela sam da pravim spiskove, posmatram kako život funkcioniše i mogu li da se snađem bez neke od tih željenih stvari pa da budem potpuno sigurna da mi je potrebna.

Naravno tokom tog perioda prolazila sam kroz razne faze. Od toga da sam se silila da sebi uskratim kupovinu, do toga da se mučim sa nekim uređajem i ne mogu da obavljam svakodnevne poslove. Čini mi se da je i priča o minimalizmu kao stilu života takođe postala previše eksploatisana. Pa i na ovakav način možemo da upadnemo u zamku potčinjavanja pravilima koja nam ne odgovaraju i ne uklapaju se u naš život, te opet stvaraju nezadovoljstvo i nelagodu.

Kada sam pokušala da razgovaram sa bakom o ovome, bilo mi je interesantna njena priča o velikim kupovinama. Ona i deda su strateški planirali velike porodične izdatke i tako je bilo u većini porodica. Krajem leta odlazili bi u veće mesto i kupovali skromne godišnje zalihe garderobe za mamu i ujaka. Gotovo celo selo je kupovalo u istoj robnoj kući. Stvari su se poštovale i čuvale. Znalo se šta im je namena i trebale su da ispune svoju svrhu postojanja.

Pa ipak u bakinoj udobnoj sobi, okruženi njenim nameštajem starim preko sedamdeset godina, po zidovima bili su raspoređeni stari drveni i mesingani ramovi raznih oblika. U njima su se prostirale vezovi, tkanine sa raznim motivima koje je zarad čiste lepote i zadovoljstva godinama skupljala i čuvala.

Možda nekad dođe i zgodno da umesto u potragu za rešenjem problema krenemo u obilazak šoping molova. Međutim, po povratku sačekaće nas realnost života. Kupovina, gomilanje stvari i neracionalna potrošnja vremena na brigu o meterijalnim stvarima neće nas odvesti na put sreće, slobode, spokoja i zadovoljstva. Pa ipak postoje sitnice koje samo obožavamo da gledamo.

Svi smo mi različiti i tokom vremena prilagođavamo se situaciji. Menjaju nam se potrebe i navike i moramo da nađemo individualne sredine. Dokle god pratimo unutrašnji glas i uživamo u onome što nas okružuje na dobrom smo mestu i u dobrom vremenu.

Zadovoljno mogu reći da već četiri godine vodim računa o smislu i potrebi za stvarima koje kupujem i unosim u dom. Ono što me ne ispunjava ne kupujem, dobro planiram i vodim računa da ne gomilam beskorisne stavri.

Zahvaljujući tome manje se osećam kao rob materijalnog sveta. Više vremena imam da se posvetim novim hobijima, sebi i dragim ljudima. Ipak, uvek ću oprostiti sebi impulsivnu kupovinu knjiga i keramičkih šolja. Za njih ću uvek pronalaziti mesta sve dotle dok mi srce jače kuca dok biram u čemu ću popiti kafu i u koju novu knjišku avanturu ću da ovog puta zakoračim.

Na koji način vi nalazite zlatne sredine i pravite balans između ispunjenja potrebe i čistih želja i prohteva?