Danas volimo da se hvalimo kako jedemo Hrono hlebove, Integralne, Bez glutenske, Artisan i Sourdough hlebove, dok većina ipak ne zna da su ovo samo moderni nazivi za stare načine izrade hleba. Baš onako kako su ga naše mame i bake spremale.

Moja baka je hleb pravila od velike količine brašna, kako bi sebi olakšala posao i kako ne bi morala svaki dan da ga mesi. Njene vekne su ostajale sveže i ukusne i po 7 dana, ali svakako da smo ga svi najviše voleli friškog, dok je još topao i hrskav pod nožem.

Hleb se nekada pravio sa “osušenim lopticama” od prethodno uzgojenog domaćeg startera-kvasca. One su se čuvale u ostavi na promaji, uvek suve i aktivirale bi se kad krene da se mesi novi hleb. Dakle, nije se koristio kvasac kakav mi danas poznajemo iz prodavnica.

Naše bake su ostavljale hleb da fermentiše preko noći ili od 12 do 24 sata, čime je količina glutena umnogome bila ublažena. Ovo je doprinelo i njegovoj produženoj svežini i pripomoglo lakšem varenju.

Za pripremu hleba se uvek biralo najfinije brašno, ono sveže samleveno na vodenici. Uvek se vodilo računa o kvalitetu svih sastojaka, jer on je bio sinonim za život i čovekovu zahvalnost prirodi, gotovo svetinja.

Onda su došla neka brža vremena. Polako smo zaboravili koliko je bilo potrebno rada da se stvori jedna vekna hleba. Mašine i tehnologija olakšale su proces dobijanja brašna, kvasca i na kraju pripreme. Potrebno je samo da skoknemo do pekare ili prodavnice i svaki dan nam je svež hleb dostupan. Proces dizanja testa, brašnjavih snažnih ruku i strepnja kako će da ispadne, sve su nam ređe pred očima. Kako se udaljava iz vida, postaje i dalek srcu. Sve lakše ga bacamo i ne hajemo jer ćemo jedan lako zameniti drugim.

Na kraju, sve je teže naći razlog da maltretiramo baku da ga mesi ili se pomučiti da sami ispečemo zanat, kada je sve na dohvat ruke.

Verovatno u pojedinim pekarama možemo da pronađemo približni ukus bakinog hleba, ali nema šanse da se novcem mogu kupiti sav trud, ljubav i briga koje snažne ruke tako vešto tkaju u to testo. Onaj osećaj nestrpljenja kada se testo stavlja u rernu i miris koji se širi kućom, nemaju cenu. Kao ni trenutak kada porodično krenemo da se prepiremo koji srećnik će ovog puta da dobije okrajak.

Čini mi se da su u taj bakin hleb bile utkane sve ove emocije i jasno je da svi oni prelepi hlebovi iz pekara baš nikada neće moći da nadomeste ovaj osećaj.

Znam, znam da nemate mnogo vremena kao ni ja. Način života se menja. Ali ako malo realnije pogledamo stvari, ima tih par dana kada smo na godišnjem odmoru, kada su praznici i cela porodica je na okupu. Zašto baš tada ne biste svojim najbližima priredili ovaj vrtlog emocija i makar na jedan dan i vi postali to najvoljenije biće koje nas povezuje i drži na okupu – baka.

Pravljenje hleba je svakako veština i zahteva nešto vremena i prakse. Ali ukoliko već danas odvojite koji sat za vežbu i eksperimentisanje, sigurni smo da ćete vrlo brzo postati pravi zaluđenik, pekar amater sa novom veštinom ispod miške koju ćete kada za to dođe vreme preneti na mlađe generacije.

Mi vam ispod ostavljamo recept za jedan starinski recept za bakin hleb, za slučaj da se odvažite da svojoj porodici, posebno najmlađima, servirate ovu hrskavu lopticu sreće.